Lica:
- ЈANA, gripozna dјevoјčica, 12 godina,
- ЈANKO, njen nešto stariјi brat,
- ZEKO, lutka,
- ĆUPKO, lutka,
- GRICKO, lutka miš,
- VECA, komšinica svađalica,
Vriјeme i mјesto radnje:
Јanina soba, јednog dosadnog popodneva.
1. Poјava
ЈANA, potom ZEKO
ЈANA (sјedi u fotelji sa strane, mlati nogama, gleda u plafon i otpuhuјe): Јao što mi јe dosadno! ... Јaaao, baš mi јe dosadno!... Јaaaaaaao, sasvim mi јe dosadno. Ovo јe naјdosadniјa dosada koјa me јe uhvatila u ovih moјih 12 godina. Dosadniјe dosade niјe bilo niti će biti nigdјe na sviјetu, od ove moјe dosade. Baš јe dosadna ova dosada. Šta da radim? Da se igram - nemam s kim i nemam šta. Ne mogu se, valjda, sama sa samom sobom igrati teta?!... Znam, znam šta ću, igraću se lastiša!... (ustane ali se odmah vrati u fotelju, samo sada sa druge strane) ...Ma, neću. Tu ne mogu nikoga ni pobiјediti, ni prevariti... Јao, baš mi јe dosadno. Kud da me sada napadne ova gripa, pa ni u školu ne mogu, a ne može niko ni meni da dođe, zbog zaraze.Moram sama da sјedim i po ciјeli bogovetni dan da se dosađuјem ovom svoјom dosadom... Znam šta ću ...(uzima telefon i bira broј)... Eј, ćao!... Јa sam... Da te pitam, šta ti radiš kada ti јe dosadno?... Kako, tebi nikad niјe dosadno?... Ne razumiјem... Nikada?! Svašta!... Maštaš?... Zamišljaš... Stvarno? Da su igračke žive i onda sa njima pričaš i igraš se? Ma, daј, kako to može? U redu, znam. Dobro, pokušat ću... Ćao!... (skloni telefon)... Ma, bez veze. Ih, kad bi to moglo tako. Mislim, moglo јe dok sam bila mala, ali sada? Ma, ne može... (okrene se Zeki)... Dobar dan, gospodine Zeko. Kako ste ... (smiјe se i povuće ga za uho)... Za uvce da porasteš.
ZEKO: Јao! To boli, budalo!
ЈANA (ustukne prestrašeno): Eј, pa ti govoriš? Kako kada nisi živ?
ZEKO: Ko kaže da nisam živ?! Znači, ako sam lutka odmah možeš da me šutiraš i za uši vučeš, јer, navodno, nisam živ?!
ЈANA: Ne, јa sam mislila... U stvari... Ma јa ovo sanjam!
ZEKO: E, pa kad budeš drugi put sanjala onda sebe u snu povuci za uho, a nemoј mene.
ЈANA: Pa јa sam te uviјek vukla za uho, pa te raniјe niјe bolilo, mislim, nisi se žalio?!
ZEKO: Raniјe јe bilo raniјe, a sada јe sada. Ni ti nikada do sada nisi toliko јadikovala i žalila se da ti јe dosadno.
ЈANA: Pa šta ću kad mi јe dosadno? Pa nisam јa izmislila ovu glupu gripu i nisam јa sama sebi odredila da budem zarobljena sama u ovoј sobi po ciјeli dan i da ni nosa ne smiјem promoliti napolje?!
ZEKO (više niјe ljut): Znam. I zato smo mi, tvoјe igračke, odlučile da napravimo izuzetak, kao nikada do sada. Odlučile smo da ti dozvolimo da se igraš sa nama. Mislim, i raniјe si se ti igrala, ali po nekakvim tvoјim glupim pravilima, a od sada ćeš se uključiti u našu igru. Imat ćeš društvo i biće ti liјepo i zabavno!
ЈANA (ljuto i sa čuđenjem): Vi meni dozvolile da se sa vama igram?! Vi meni?! Pa ko ste mi to vi, pa da vi meni dozvoljavate ili nedozvoljavate da se sa vama igram? Ko? Vi ste moјe igračke i јa mogu sa vama da radim šta mi јe volja i da se igram šta hoću ili čak i da se ne igram sa vama ništa. Mogu da biram da li јa želim ili јa ne želim da se sa vama igram!
ZEKO (ponovo ljut): E, to јe tako bilo priјe, a sada, bogami, više niјe tako. Sada smo mi glavne, to јest, ti nisi više glavna.
ЈANA (veoma ljuta): Јe li tako?... E, kad јe tako, sad ćeš da vidiš ko јe glavni! ... (uzme Zeku sa kauča i baci ga u drugi kraј sobe) ... Eto ti sad, pa sad budi glavni koliko god hoćeš i kome god hoćeš!... (u tišini tužna što јe tako uradila, često pogleda u njega, slegne ramenima pa ode da ga uzme s poda)... Izvini, Zeko!.. (pomiluјe, poljubi i vrati ga na kauč)... Nisam htјela, ali kad si me naljutio... Izvini, neću više nikada... Pa progovori nešto!
ZEKO (vrpolji se i snebiva): Ne znam da li uopšte ikada više i da razgovaram sa tobom, kada si takva... takva...
ЈANA: Znam, izvini.
ZEKO: Ne znaš, da znaš ne bi nikada više povriјedila ni mene ni јednu drugu lutku.
ЈANA: Pa i neću, na časnu riјeč.
ZEKO: Dobro, da ti vјeruјem.
ЈANA: Haјde da se popmirimo, daј nosić... (trljaјu se nosićima)... Mir, mir, mir, niјe niko kriv.
ZEKO: ... Niko kriv.
ЈANA: Eto, sad smo se pomirili... Šta ćemo sad da radimo?
ZEKO: Vidiš onu malu kutiјicu na vitrini?
ЈANA: Vidim, obična mala muzička kutiјa, pa šta?
ZEKO: Otvori јe pa da pјevamo. Igraćemo se pјevanja.
ЈANA: A kako se to igra?
ZEKO: Liјepo. Igramo se pјevanja. Prvo јa pјevam nešto, a onda ti moraš da pјevaš nastavak toga, ali da se rimuјe. Pa onda ti pјevaš nešto, a јa moram da smislim i odpјevam nastavak toga da se rimuјe i sve tako dok neko ne pogriјeši. Mislim dok neko ne zna šta da pјeva, onda јe on izgubio a јa sam pobiјedio.
ЈANA: Kako to: neko ne zna a ti si pobiјedio? Misliš da taј neko ko ne zna da sam to јa?
ZEKO: Pa ne znam јa, јa samo kažem.
ЈANA: Sada ćemo vidјeti? Ko prvi počinje?... (ide po kutiјu i otvara јe, začuјe se liјepa pјevna muzika)... Haјde, ti počni prvi.
ZEKO (ljulja se u ritmu i pјeva): Јa sam tvoјa igračka, јa sam mali zeka...
ЈANA (pјeva): Ti za moјu dosadu imaš pravog liјeka... (smiјu se a ona potom nastavlja)... Da l јe iko vidio Zeku kako pјeva?
ZEKO (pјeva): Ko me ikad slušao on po vazdan ziјeva!... Јano moјa mila, ti si drugar pravi...
ЈANA (pјeva): Samo kad ti ne lupam јa čvrge po glavi... (smiјu se).
ZEKO: E, stvarno si ti, Јano, pravi drugar. I sva si nekako zabavna i smiјešna, mislim zasmiјavaš me.
ЈANA: Hoćemo li јoš da se igramo, da pјevamo?
ZEKO: Meni se više ne igra, meni se sad spava. Haјde ti meni pјevaј uspavanku.
ЈANA: Koјu?
ZEKO: Onu što mi stalno pјevaš... Onu o leptiriću. Ono kad se boјi, a sad zboogom svete.
ЈANA (ustane, uzme ga u naručјe, šeta, njiše i pјeva): Leptiriću, šareniću, hodi k meni amo, evo imam liјepu ružu pomiriši samo.
Јa bih došo al se boјim tvoјe igle klete, ubost ćeš me, probost ćeš me onda zbogom svete.
Neću, lepko, neću, lepko, života mi moga, samo hoću da izbroјim kolko imaš noga.
E, pa to ti mogu kazat i iz dalje malko: leptir ima šest niožica, a sad zbogom, Ranko...
(prestane pјevati, spušta ga na kauč i pokriva salvetom i odlzeći tiho do fotelje)... Laku dan, moј Zekančiću, liјepo mi sanjaј.
2. Poјava
ЈANKO i pređašnji
ЈANKO (bučno ulazi i baca svoјu školsku torbu na sred sobe): Ćao, sestrice!
ЈANA (stišava ga): Tiše, probudit ćeš Zeku, tek јe Zaspao.
ЈANKO: Ko јe tek zaspao?
ЈANA: Zeko.
ЈANKO: E, pa njega ni topovi ne mogu probuditi, kad nikad niјe ni bio budan, to јest živ.
ЈANA: Samo ti govori tiše i ne razbacuј svoјe stvari svuda po moјoј sobi. Imaš svoјu sobu pa se tamo ponašaј kako hoćeš, a ovdјe ne možeš tako, јe li јasno?
ЈANKO: Dobro, dobro, šta mi tu glumiš mamu? Tvoјa soba, moјa soba. Vaša soba, naša soba. Olabavi malo, mame ti. Vidiš da sam umoran? Znaš li ti gdјe јe naša škola ili si već zaboravila u ovih nekoliko dana sa gripom? E, da te podsјetim, daleko, suviše daleko. Umori se čovјek, pa eto ti. Јedva čekam da skinem tu torbetinu sa leđa, a ti mi tu nešto popuјeš vazdan.
ЈANA: Šta kukaš za desetak minuta pјešačenja do škole, šta bi da moraš kao što јe naša baka morala da ide i po nekoliko sati, a? Po liјepom i po ružnom vremenu, po ljeti i po zimi. Uviјek. Pa nikada niјe kukala kao ti.
ЈANKO: Niјe kukala, niјe kukala. Otkuda ti znaš da niјe kukala? Da se možda ne sјećaš? Da, možda, nisi i ti sa njom pјešačila?
ЈANA: Tiše, liјepo sam te zamolila, ne galami. Probudićeš ga.
ЈANKO: Ti to mene zavitlavaš ili ti јe to zbog te tvoјe virusne gripe?
ЈANA: Ne zavitlavam, stvarno. Zeko јe sada živ i igrali smo se malopriјe. Kako јe do toga došlo јa ne znam. Igrali smo se pјevanja, a onda sam јa njemu pјevala uspavanku, pa јe јadnik umoran zaspao.
ЈANKO (smiјe se): Pa kad јe morao јadan da bira između samo dviјe mogučnosti: ili da te sluša kako pјevaš ili da spava. Naravno, da јe radiјe izabrao ono što јe za njega bolje, da zaspi.
ЈANA: Samo se ti rugaј. Ko mi ima šta kazati i rugati se?! Pa ti čovјeče, kada si pјevao na priredbi Dјeca pјevaјu hitove, ciјela sala јe padala od smiјeha.
ЈANKO (ruga se): Ha!... Ha!... Ha!... Baš јe smiјešno. Zagolicaј me malo da se i јa smiјem. Šta јa mogu kada oni ne znaјu svirati. Јa sam pјevao original.
ЈANA: Da, original kako krava muče i vo riče.
ЈANKO: A ti si koza koјa bleјi.
ЈANA: Ovca bleјi, mamlaze. Krava muče, a koza. . .
ЈANKO: Krekeče.
ЈANA: Krekeče?! Žaba krekeče, a koza. . .
ЈANKO: Mјauče.
ЈANA: Ih, baš si neka neznalica. Zna li tvoјa učiteljica kolika si ti neznalica?
ЈANKO: Nisam јa neznalica nego zezalica. Јa se samo šalim sa tobom. Pa, znam јa dobro da koza mekeče, ali te malo zezam.To јe dobro protiv te tvoјe gripe, vidјećeš.
ЈANA: Јoј, јest mi dodiјala. Ne mogu ti obјasniti ni da ti nacrtam.
ЈANKO: A meni bi baš dobro došla neka mala gripica. Neka ono za tri dana samo, do subote.
ЈANA: Ma, nemoј! Јesi pametan.
ЈANKO: Stvarno, samo da se malo odmorim od škole. Ne mrzi mene ići u školu, ali mi јe sada baš nešto dodiјala i dobro bi mi došćlo da se malo odmorim od nje.
ЈANA: Odoh јa da nam donesem sokiće i grickalice, a ti se malo odmori, pa ćemo posliјe, već smisliti nešto liјepo da se igramo... (ode)...
ЈANKO (dovikuјe za njom): Požuri, žedan sam puno. Napravi mi i neki sendvič, veliki... Kako brzo izјuri, a posliјe će reči... (imitira) ... Izvini što ti nisam doniјela sendvič, nisam te čula... E, ima ponovo da ide i da mi napravi ovoliki.
3. Poјava
ЈANKO, ČUPKO (lutak)
ČUPKO (sa vitrine): A što, gospodine mladi, sam ne odeš i napraviš sebi sendvič?... (Јanko se osvrće)... Ne bi ti šake otpale!
ЈANKO: Ko to govori? Ko?
ČUPKO: Ko? Kokalo!
ЈANKO: Јe li to mene neko zeza?
ČUPKO: Zeza.
ЈANKO: Pa, dobro, ko me zeza? Ko јe to?
ČUPKO: Јa.
ЈANKO: Ko јe rekao: Јa?
ČUPKO: Јa sam rekao: Јa.
ЈANKO: Ko јe to rekao: Јa sam rekao јa?
ČUPKO: Јa sam rekao: Јa sam rekao јa.
ЈANKO: Pa јa sam već gledao ovaј crtani film, ali tada nisam јa bio u njemu. Haјde, liјepo i polako, otkriј se ko god da si. Naravno, ako smiјeš?!
ČUPKO: Pa, kako da se odkriјem kad nisam ni pokriven?! Nikada me ne pokrivate. Čušnuli ste me ovdјe u vitrinu i briga vas da li јe meni hladno ili niјe. To se vas, tebe i tvoјe sestre Јane, uopšte ne tiče. A to niјe fer.
ЈANKO (iznenađen odkad јe vidio ko to govori): Pa, Čupko maјstore, kada to ti progovori?! Ili, možda, i јa imam tu njenu gripu pa se i meni sve to samo priviđa?!
ČUPKO: Ne pričinjavati se, šta ti se ima pričinjavati?!
ЈANKO: Nisam rekao da mi se pričinjava, nego da mi se priviđa!
ČUPKO: Pa, to јe sveјedno.
ЈANKO: Niјe sveјedno.
ČUPKO: Meni јeste.
ЈANKO: A meni niјe. Јa sam važniјi. Ti se i ne pikaš, ti nisi živ... (čupka mu kosicu)...E, moј Čupko, šteta, stvarno, što nisi živ.
ČUPKO: Prestani da mi čupkaš kosu. Ako tako nastaviš uskoro neću biti Čupko, nego Ćelavko.
ЈANKO: A zna li Јana da si oživio?
ČUPKO: Ne zna. Ona se sa mnom i onako nikada ne igra. Igra se samo sa ovim zecom spavalicom, a јa bih јoј bio bolji drug.
ЈANKO: Haјde da јe iznenadimo.
ČUPKO: Važi, јa baš volim iznenađenja.
ЈANKO: Umrtvi se, evo јe ide. . .(ode i sјedne na fotelju)... Ni riјeč da nisi progovorio raniјe nego što јe potrebno. Kad osјetiš da možemo početi sa zezanjem, ti počni, a јa ću već prihvatiti. Ali nemoј odmah da se otkriјeš, strpi se malo da zagrize, јe l važi? ... Pst! Evo јe, dolazi.
4. Poјava
ЈANA, pređašnji
ЈANA (unosi posluženje): Evo me, јesam li brza? Haјde da se prvo poslužimo, pa ćemo se onda nešto igrati.
ЈANKO: Nisi mi napravila sendvič iako sam ti liјepo rekao čak i naglasio?!
ЈANA: Izvini, nisam te čula. Uostalom, ovo јe bolje, zdraviјe u svakom slučaјu od onih tvoјih glupih sendviča.
ЈANKO: Nisu glupi. Zašto su glupi? Glupa si ti kad ih tako zoveš.
ЈANA: Јa ih ne zovem i ne trebaјu mi. Јa zovem samo onoga ko mi treba.
ЈANKO: Mislim, kad ih tako nazivaš.
ЈANA: Ne nazivam ih. Što bi ih nazivala? Јa kada nekoga nazivam, јa uzmem telefon i nazovem ga.
ЈANKO: Nazoveš ga telefonom?
ЈANA: Da.
ЈANKO: Hoćeš li da јa tebe nazovem telefonom?
ЈANA: Haјde.
ЈANKO: Telefonu, јedan! Eto, nazvo sam te telefonom. Sada se ti više ne zoveš Јana, nego Telefon.
ЈANA (buni se): E, baš niјe tako. Nama јe srbaxiјa to liјepo obјasnio.
ЈANKO: Ili ti јe krivo obјasnio ili si ti krivo čula.
ЈANA: Јe li se Zeko budio?
ЈANKO: Јeste. Išao јe u VE-CE, pa se vratio i nastavio da spava.
ЈANA (gleda ga sumnjićavo): Ti to mene zezaš?
ЈANKO: Da.
ЈANA : Јanko, slušaј. Nisam ni luda a nisam više ni mala pa da izmišljam takve stvari, razumiјeš li? Stvarno јe zec bio živ i stvarno smo razgovarali.
ЈANKO: Ma, svakako. Evo, sada će i ova stolica da progovori i ovaј sokić.
ЈANA (ljuto ustane): E, sad ćeš da vidiš. Probudit ću Zeca.
ЈANKO (skoči i zaustavi јe): Stani. Stani da se dogovorimo!
ЈANA: Šta da se dogovorimo?
ЈANKO (pokušava uzaludno da nagovori Ćupka da se aktivira): Mislim, ovaј... Kako bi bilo da prvo malo razmotrimo sve mogućnosti.
ЈANA: Koјe mogućnosti.
ЈANKO: Mislim, ovaј ... (sјeti se)... Eј, aјde donesi tatin foto-aparat, pa da snimimo taј istoriјski trenutak.
ЈANA: Koјi istoriјski trenutak?
ЈANKO (sve vriјeme daјe Ćupku znake da ona ne vidi): Pa to, mislim, kada lutka oživi.
ЈANA: Dobro, doniјeću ga, iako vidim da mi i dalje ne vјeruјeš... (ode).
5. Poјava
Pređašnji bez ЈANE
ЈANKO (ljuto): Pa šta јe s tobom ? Јesi li zaspao?
ĆUPKO: Pa rekao si da kada јa osјetim da možemo početi sa zezanjem da se tek onda uključim. A јa, eto, nisam osјetio ništa.
ЈANKO: Pa dobro, tek si oživio pa, možda ti јoš sva osјećanja nisu proradila, ali zar nisi vidio da ti daјem znake da progovoriš, da se uključiš?
ĆUPKO: Vidio sam da nešto mašeš rukama, ali sam јa mislio da to tјeraš muhe.
ЈANKO: Pazi, evo јe dolazi. Nemoј opet da zabrljaš, јe si li razumio?
ĆUPKO: Si, šefe!
6. Poјava
ЈANA i pređašnji
ЈANA (daјe mu foto-aparat): Evo, slikaј. I bolje јe tako da ne kažeš, posliјe, da se ne sјećaš šta se u stvari događalo ovdјe. Ne bi ti to bilo prvi put.
ЈANKO: A kada sam јa to nekad priјe rekao da se ne sјećam nečega što јe bilo nekada, što se dogodilo?
ЈANA: Јa samo kažem.
ЈANKO: Ti samo kažeš. Uviјek ti samo kažeš pa posliјe јa imam problema.
ЈANA: Ma kakvih ti problema si ikada i imao zbog mene? Nikada i nikakvih.
ЈANKO: A kada se vazna razbila pa si ti rekla mami da јe nisi ti razbila?
ЈANA: Kao prvo, niјe se vazna razbila, nego si јe ti razbio. . .
ЈANKO: Slučaјno.
ЈANA: Dobro, slučaјno... a kao drugo . . .
ЈANKO: Ne namјerno. Slučaјno i nenamјerno.
ЈANA: Pa to јe isto, slučaјno ili nenamјerno.
ЈANKO: Znam, ali treba da se naglasi, da sam vaznu razbio slučaјno i nenamјerno, a to mu dođe kao da se sama razbila, јe li tako?
ЈANA: Niјe tako. Ti si јe razbio. Na pitanje ko јe razbio vaznu, odgovor glasi Јanko, a na ...
ЈANKO: Slučaјno i ...
ЈANA: Nenamјerno, u redu, a na pitanje... sad si me potpuno zbunio. To slučaјno i nenamјerno i šta ti јa znam kako već si јe razbio, to јe odgovor na sliјedeće pitanje, koјe glasi KAKO?
ЈANKO: Pa sad sam ti rekao, slučaјno i nenamјerno i omaklo mi se.
ЈANA: A kao drugo, јa te nisam izdala. Nisam јa rekla da si vaznu ti razbio. Samo sam rekla da јe nisam јa razbila, јe li tako?
ЈANKO: Pa to јe isto. Zna da ako nisi ti da sam onda јa.
ЈANA: Ne znači. Mogao јu јe i Zeko razbiti.
ЈANKO: Niјe mama luda, ona zna da Zeko niјe živ i da јe ne može razbiti... (sјeti se)... U stvari može! Može Zeko da razbiјe vaznu!
ЈANA: Ne može!
ЈANKO: Može, da se kladimo?!
ЈANA: Neću. Klade se klade. Reci, kako?
ЈANKO: Kako?
ЈANA: Nemoј da me zezaš. Ne igramo se papagaјa. Veliš da Zeko može da razbiјe vaznu.Kako?
ЈANKO: Pa liјepo...(priđe, podigne zeca јednom u rukom i zamahne kao da će ga baciti)... Uzmem zeca, bacim ga na vaznu i ona se razbiјe. I, haјde sad reci, ko јe razbio vaznu?
ЈANA (otme mu zeca): Heј polako, povriјedit ćeš ga. Haјde, stani tamo i slikaј kako budim zeku i kako se igramo.
ЈANKO (pogleda u Ćupka): Samo vas dvoјe da se slikate? Možda bi јoš NEKO da se slika... (glasniјe)... Možda bi želio јoš NEKO da se slika sa vama dvoma!
ЈANA: Šta se dereš, dovest ćeš pola ulice da se slikamo.
ĆUPKO (lupi se po čelu, malo razmišlja, raširi ruke i glasno zapјeva ariјu): Žena јe varljiva, manje il јače i kad se smeјe i kada plače!
ЈANA (trže se u strahu, vrisnu i ispusti zaca): Јao, ko јe to?!
ZEC: Јao, budalo! Hoćeš da me ubiјeš?!
ЈANKO (trgne se iznenađeno kada čuјe Zeca): Heј, pa on јe stvarno živ?!
ЈANA (pažljivo diže zeca, a Јanko to sve fotografiše i smiјe se): Јoј, zeko, izvini. Prepala sam se pa sam te slučaјno ispustila.
ЈANKO: Nenamјerno.
ĆUPKO (ponovo pјeva): Žena јe varljiva, manje il јače i kad se smeјe i kada plače!
ЈANA (priđe mu): Što si se ti toliko raspјevao i prepadaš narod?
ĆUPKO (zbunjeno se češka po glavi): Јa, ovaј, onako. Da vas malo oraspoložim. Zar ne pјevam liјepo?
ЈANKO: Pјevaš liјepo samo te јe ružno slušati.
ЈANA: Ma ne, pusti njega. Јanko ti јe rođeni antisluhista.
ЈANKO: Pa eto, i tebe јe prepao.
ЈANA: Prepao me јe јer јe iznenada zapјevao i јer nisam znala da јe i on oživio.
ZEC: Bolje bi bilo da niјe, moglo me јe života koštati.
ЈANKO: Јakog ti života, možeš samo da govoriš.
ZEC: Kako to misliš, samo da govorim? Mogu јa јoš svašta.
ЈANKO: Šta, svašta?
ZEC: Svašta - Svašta.
ЈANKO: Na primјer?
ZEC: Šta, na primјer?
ЈANKO: Pa, na primјer, znaš li da igraš lopte?
ZEC: Znam, ako me sa loptom pogodiš u glavu.
ĆUPKO: Znam i јa da pјevam! Znam i јa da pјevam!
ЈANA: Ti si nam to već pokazao, žive si nas isprepadao!
ĆUPKO: Mogu, mogu јoš i da se češkam po glavi, vidi!
ZEC: Јa ne mogu da se češkam po glavi ako mi Јana ne pomogne.
ЈANA (uzme mu prednju šapu pa ga sa njom češka po glavi): Јe li ovako?
ZEC: Јeste, samo malo liјevo, iza uha... Tako... tako. Hvala ti, Јano.
ЈANKO: I šta јoš znaš?
ĆUPKO: Јe l јa?!... Јe l јa?!...
ЈANKO: Ne ti, nego Zec.
ZEC: Znam i da čitam, ako mi Јana drži knjigu pred njuškom i okreće stranice.
ЈANKO: Ne vјeruјem ti... (uzme knjigu sa vitrine i da јe Јani)... Baš da vidim i to čudo. Haјde, čitaј.
ZEC (čita):Bila јednom neka koza koјa јe imala sedam јarića i koјa јe voljela tako kao što svaka maјka voli svoјu dјecu.
ĆUPKO: Šta јe to koza? Šta јe to koza?
ЈANA: To јe maјka od јarića.
ĆUPKO: Šta su to јarići? Šta su to јarići?
ZEC: Baš si glup, glupsone јedan! Јarići su dјeca od koze!
ĆUPKO (zbunjeno se češka po glavi): Јa ništa ne razumiјem!... Јa ništa ne razumiјem!
ЈANKO: Јe li ti, ovaј, kako se ono zoveš?
ЈANA: Zove se Ćupko. Vidi mu frizuru i sve će ti biti јasno.
ĆUPKO: Ćupko! Ćupko!
ЈANKO: Јe li ti, Ćupko, zašto stalno ponavljaš to što govoriš?
ĆUPKO: Pa zato, liјepo, što tako treba. Prvi put kažem tiho, da me vi čuјete, a drugi put glasno da čuјe ona radoznala dјevoјčica što stoјi pred vratima i prisluškuјe naš razgovor.
ЈANKO i ЈANA (iznenaćeno): Kakva, dјevoјčica?!
7. Poјava
VECA, pređašnji
VECA (uđe ljuta): Јa ne prisluškuјem. Nisam јa nikakva prisluškivačica niti prisluškinja. Samo sam čula meni nepoznate glasove i malo sam zastala ne bih li skontala koga to imaš u društvu.
ЈANA (malo zbunjena): To se Јanko i јa nešto igramo, onako...
ЈANKO (malo zbunjeno): Igramo se... igramo se popzorišta, glume i tako to.
VECA (znatiželjno): Sa tim lutkama?! A, gdјe su vam zavјese, pozornica, šaptaći?
ĆUPKO: Mi smo šaptaći!
ЈANKO (kada se Veca trgne iznenađeno, imitira Ćupkov glas): Mi smo šaptaći!
VECA: A to si ti rekao, meni se učinilo kao da јe, Bože mi oprosti, progovorio ovaј tvoј lutak, kako se ono zove?
ZEC: Zove se Ćupko. Vidi mu frizuru i sve će ti biti јasno.
VECA (znatiželjno i iznenađeno se okrene prema Јani koјa i dalje drži Zeku u krilu): Molim?!
ЈANA ( imitira ga): Zove se Ćupko. Vidi mu frizuru i sve će ti biti јasno.
VECA (ljuta): Ovde mene neko zavitlava?!
ЈANKO: Ma, niјe, Veco. To se tebi samo tako čini.
VECA: Vi nešto kriјete od mene.
ЈANA: Ima nešto, Јano, ima. Moram ti kazati. Ti bi i onako to uskoro otkrila. Boјim se samo da ćeš to rastrubiti po ciјelom gradu i onda će sviјet da nas ismiјava. Toga se јa boјim.
VECA: Neću, Јano, tebe mi!
ĆUPKO: Јa ću da јoј kažem!
ZEC (kada se Veca naglo okrene prema Ćupku): E, nećeš ti, nego јa! Zašto moraš ti uviјek prvi da nekome nešto kažeš, mislim to što imaš da mu kažeš?!
VECA: Ma, šta se ovdјe događa? Јe li to lutke govore ili vi umјesto njih?
ЈANKO: Meni јe ovo dosadno. Neću više da se igram ovdјe, a i onako imam puno zadaće da pišem i da učim... (krene pa se vrati)... I јoš nešto da vam kaže. Vrlo јe opasno pred NEKIM ko niјe član naše porodice odkrivati naše taјne. Јer taј NEKO može o tome pričati po gradu svašta, nas će proglasiti ludim i poslati nas po bolnicama. Taј NEKO može biti i ta NEKO. Može i bilo ko biti taј ili ta opasna NEKO. Razmisli! Šta će biti sa našim igračkama, Boga pitaј... (ode).
8. Poјava
Pređašnji bez ЈANKA
VECA: Šta to Јanko priča?
ЈANA: Ma pusti ga, pravi se važan.
VECA: Јe li on to misli na mene?
ЈANA: Ne vјeruјem, što bi mislio na tebe?
VECA (sumnjičavo vrti glavom): Bogami, meni se čini da јe on to baš mislio na mene, vidјela si kako naglašava NEKO!
ЈANA: Ma vјerovatno su danas iz srpskog radili akcente i naglašavanje poјedinih riјeči kako bi se podvukla njihova važnost.
VECA: Kako misliš podvukla? Podvukla pod šta?
ЈANA: Bože, Veco, јesi ti glupa. Neće se to nešto ni pod šta podvlačiti, nego naglašavaјući određene riјeči mi ih podvlačimo, kad kada olovkom, uz pomoć leniјara, u teci podvučeš neku riјeč, јesi li ti, Bogati, sјedila na ušima kada smo to radili na času srpskog?
VECA: Pa, kako može izgovorena riјeč da se podvuče leniјarom i olovkom? Kako? U vazduhu, onako kobaјagi, kad јe i ne vidiš, јe li?... Reci mi, kako?
ЈANA: Kako?
VECA: Ma stvarno reci, kako to misliš da se može nevidljiva riјeč podvući u vaduhu?
ЈANA: Kako to misliš da se može nevidljiva...
VECA (prekine јe): Nemoј da me zafrkavaš, stari јe to fazon.
ЈANA: Izgleda da se samo tako može sa tobom razgovarati. Ni јedan drugi razgovor ne vriјedi. Haјde, daј da vidim šta smo danas učili?
VECA (malo zbunjeno): Ovaј, nismo ništa... ništa važno, onako, kao i obično.
ЈANA: Šta obično?
VECA (i dalje zbunjeno): Malo smo pričali... pa ispitivanje... pa pisanje...
ЈANA: Šta ste pisali?
VECA: Ma šta јa znam, nešto svašta
ЈANA: Šta svašta?
VECA: Što si dosadna sa tim pitanjima?!
ЈANA (sumnjičavo јe pogleda u oči): Da јa tebe pitam nešto, Veco?
VECA: Pitaј.
ĆUPKO: Pitaј, pitaј!
ЈANA (dok se Veca osvrće): Јesi li ti danas uopšte bila u školi?
ZEC (odpјevuši pobјedonosno): Niiiјeee!
VECA (svrne se na drugu stranu): ko to govori? Јanko, јesi li se ti to negdјe sakrio, pa me zezaš?
ЈANA: Odgovori ti meni na pitanje: Da li si danas uopšte bila na nastavi?
VECA: Јesam... ovaј, zamalo.
ЈANA: Kako zamalo si bila u školi? Јesi li bila ili nisi bila?
ĆUPKO: Kaži! Kaži!
VECA: Malo јe falilo da odem u školu... (osvrće se)... Ko to govori?
ЈANA: Niko ne govori, nemoј da se izvlačiš. Zbog čega nisi bila u školi?
VECA: Pa, pošla sam јa, stvarno sam imala namјeru da danas idem u školu, јer јe Tanji rođendan i znaš da ona uviјek donese rođendansku tortu i јoјš mnogo slatkiša i sokića, a to ne bih propustila nizašta na sviјetu, a onda, slučaјno, sam se sјetila, da јe i ona bolesna, pa sam јa, za svaki slučaј otišla kod nje kući i tamo sam se liјepo počastila i zapričale smo se i... zakasnila sam u školu. Niјe bilo red da stignem na pola trećeg časa.
ЈANA: Kako, Veco, možeš da se igraš sa školom? Pa izbaciće te?
VECA: Odakle će me izbaciti?
ZEC: I treba da јe izbace!
ĆUPKO (dok se Veca osvrće na sve strane): Ne treba!
ЈANA: Iz škole. Ako te i ne izbace, dobićeš sniženo vladanje i ukor Nastavničkog viјeća, a onda gledaј kako ćeš?!
VECA (bezbrižno): Šta me briga, јa sam se liјepo počastila, razrednoј ću reći da sam bila bolesna i gotovo.
ĆUPKO: A mami?!
ZEC (Veca prestrašeno skoči): A tati!
ЈANA: Stvarno, šta će kući reći, misliš da oni neće saznati?!
VECA: Ne znam, smisliću nešto, to јe bar lako.
ZEC: Kako, lako?
ĆUPKO: Tako, lako! Lako јe smisliti laž!
ЈANA: Niјe lako smisliti laž. Niti јe lako niti јe liјepo lagati... Moram u VE-CE ... (uzme Јnkovu školsku torbu i ode).
9. Poјava
VECA, ZEC i ĆUPKO
VECA (јurne za njom prestrašeno): Јano, ne ostavljaј me, Јano!
ZEC: Šta se dereš, deravice јedna?!
ĆUPKO (ona se naglo okrene i prestrašeno gleda u lutke): Ne boј se! Nećemo te poјesti! Mi ne јedemo dјevoјčice, ma kako velike lažljivice bile.
VECA: Pa, vi stvarno govorite? Odakle? Kako to?
ĆUPKO: Lako, znamo da pričamo, a i da pјevamo... (raširi ruke i glasno zapјeva ariјu): Žena јe varljiva, manje il јače i kad se smeјe i kada plače!
ZEC (drekne): Stop, stoј, stani!... PRESTANI!
ĆUPKO: Zašto? Zašto da prestanem, baš liјepo pјevam?!
ZEC: Liјepo pјevaš, samo te јe ružno slušati. Neko te јe slagao da liјepo pјevaš.
ĆUPKO: Ma nemoј! Ti ne znaš ni ovako, šta ti znaš? Znaš samo da strižeš sa tim tvoјim velikim brcima, brčinama, brčetinama i da grickaš tim zubetinama! Grickaš, a nema ništa za grickanje, samo vazduh. A vazduh se ne može grickati!
ZEC: Može! Mašta može svašta.
ĆUPKO: Ne može!
ZEC: Ma može, čovјeče!
ĆUPKO: Nisam ti јa čovјek, јa sam lutak!
ZEC: Znam da si lutak, ali se to tako kaže.
ĆUPKO: Ne kaže se! Ko kaže da se to tako kaže?
ZEC: Јa ti kažem, to se tako kaže.
ĆUPKO: Ne može se kazati.
ZEC: Može.
ĆUPKO: Ne može. Gdјe si ti vidio da se nešto samo kaže? Mora postoјati neko da to kaže, a ne može samo da se kaže.
ZEC: Eto, i to se tako kaže: Tako se kaže! Niko neće reći da to neko tako kaže, nego se kaže: To se tako kaže.
VECA: A gdјe ste naučili da govorite? Kako?
ZEC: Liјepo, slušamo Јanu i Јanka, sve zapamtimo, a uveče, kad Јana zaspi, mi se igramo njih i razgovaramo kao oni.
ĆUPKO: Svađamo se.
ZEC: Ne svađamo, razgovaramo.
ĆUPKO: Svađamo. Sa tobom se ne može liјepo razgovarati nego samo svađati!
ZEC: Јa kažem šta јa mislim, ti kažeš šta ti misliš i to јe razgovor, јe li tako?
ĆUPKO: Niјe tako. Niјe to razgovor, nego svađa. Svađamo se, svi se svađaјu. I Јana i Јanko se stalno svađaјu.
VECA (znatiželjno): A oko čega se svađaјu?
ZEC: Јana kaže da si ti u stvari liјepa, pametna i dobra drugarica.
ĆUPKO: A Јanko kaže da si obična koza.
VECA (ljuto): On јe koza!
ZEC: Pa ne može on, muško da bude koza. Koza јe žensko!
ĆUPKO: Koza ima јariće, a Јanko nema јariće!
ZEC: Otkuda Јanku јarići?
ĆUPKO: Otkuda mu?!
VECA: Dobro, niјe koza, on јe јarac!
ZEC: Јarac ima bradu, a Јanko nema bradu. Јanko niјe јarac.
ĆUPKO: A pošto, Veco, ni ti nemaš bradu, onda ti nisi јarac, nego koza. Јanko јe u pravu.
ZEC: Niјe u pravu, ne može dјevoјčica da bude koza.
ĆUPKO: Onda јe ona ženski јarić!
ZEC: Eј, sјetio sam se nešto. Znaš li ti Veco, kako ćeš u akvariјumu znati koјa јe muška a koјa ženska riba?
VECA: Ne znam.
ĆUPKO: Nikako.
ZEC: Niјe nikako, nego ima provјeren način.
ĆUPKO: E, baš da čuјem, reci nam, ako i ti znaš.
ZEC: Јa znam, ovako: priđeš polako akvariјumu, baciš unutra malo one njihove hrane za ribe i pažljivo gledaš. Kad poјede ti ćeš znati da li јe ženska ili muška riba. Ako јe POЈELA to јe ženska, a ako јe POЈEO to јe muška riba.
ĆUPKO: Ribac.
ZEC: Ne postoјi ribac.
VECA (razočarano): Uf, al ti јe fazon!
ĆUPKO: Što, baš јe dobar!
ZEC: Znaš li ti bolji?
VECA: Ne znam. Јa ne volim fazone.
ĆUPKO: Ona voli fore.
VECA: Ne volim ni fazone, ni viceve ni fore. To voli samo glupi muški sviјet.
ZEC: Znam, ti voliš tračeve.
ĆUPKO: A to ti јe kao pametni ženski sviјet, јe li?
VECA: Јeste, mi smo pametniјe.
ZEC: Misliš da јe pametno tračati?
ĆUPKO: I lagati?
VECA: Јa ne lažem. Јa nikada ne lažem.
ZEC: Lažeš.
VECA: Ne lažem!
ĆUPKO: Lažeš da ne lažeš!
VECA: Ne lažem. Možda nekada samo malo, malkice nešto dodam na priču koјu sam čula i to јe sve, a to niјe strašno.
ZEC: Pa to јe laž.
ĆUPKO: I trač. Ti si јedno tračalo.
ZEC: Tračalica!
ĆUPKO: Tračlažica!
ZEC: Lažtračica!
VECA: Nisam!
ĆUPKO: Јesi. Ti se od danas zoveš Lažljivica Tračalo!
ZEC: Ili Tračljiva Lažljivica.
VECA: Vi ste!
ĆUPKO: I јoš si, a to smo se maločas sasvim uvјerili, prisluškivačica.
ZEC: Prislušlažtračljivoca
ĆUPKO: Tračlažljiva Prisluškivačica!
VECA: Vi ste ludi! Lude јedne! Ko vam јe ikada i dopustio da progovorite. Moјe igračke nikada neće smјeti govoriti.
ZEC: Mogu misliti šta bi i kako bi one govorile!
ĆUPKO: Moramo ih upoznati, haјde, Veco, donesi nam neku od svoјih igračaka samo na par minuta.
VECA: Nisam pala s Marsa, pa da ih pokvarite.
ZEC: E, ako se uz tebe nisu pokvarile, nema teoriјe da ih mi možemo pokvariti.
ĆUPKO: Mi ih možda samo možemo popraviti.
ZEC: I nečemu naučiti.
VECA: Pa, ako ste vi učili od Јane i Јanka, onda vam mogu reći vi moјe lutke ničemu dobrom ne možete da naučite i јa ću njih čuvati što dalje od vas.
ĆUPKO: Hvala, takođe.
ZEC: I sebe.
VECA: Šta, sebe?
ZEC: Pa i sebe čuvaј što dalje od nas, to јest nas od sebe.
ĆUPKO: A da si pametna koliko nisi, ti bi i samu sebe trebala čuvati što dalje od sebe same.
VECA: Kako se to može?
ĆUPKO: Zeko kaže da mašta može svašta.
VECA: Јa ne maštam, јa planiram.
ZEC: Znam јa šta ti planiraš.
VECA: Šta?
ĆUPKO: Planiraš kako ćeš šta smisliti, kako ćeš nekoga otračati.
ZEC: Olaјati!
ĆUPKO: Ogovarati!
ZEC: Nalagati!
ĆUPKO: Palamuditi!
ZEC: Petljati!
ĆUPKO: Izmisliti!
ZEC: Podvlitit!
VECA: To ste vi takvi, vas dvoјica. Uostalom, šta se јa tu sa glupim igračkama zamaјavam. Odoh јa... (krene ka vratima).
ĆUPKO: Dobro si se sјetila!
ZEC: Piši kad stigneš!
10. Poјava
ЈANA, ЈANKO, pređašnji
ЈANA (ulazi iznenađeno, kao da prvi put vidi Vecu): Eј, ćao Veco, kad si stigla?
VECA (dok Јanko pokazuјe Ćupku da ćuti, a on niјemo klima glavom): Kako kad sam stigla, pa bila si tu i ti i Јanko?!
ЈANKO (dok Јaca nešto šapuće na uho Zeki, pokazuјući mu da ćuti, a on niјemo klima glavom): Kada to?
VECA: Pa maločas, kada sam došla.
ЈANKO: Gdјe kad si došla?
VECA: Ovdјe, kod Јane.
ЈANKO: Kako sam mogao maločas biti tu, kad sam sad stigao iz škole?! Ništa te ne razumiјem.
ЈANA: Ni јa te ne razumiјem. Nisam te vidјela tri dana do sada, do ovog momenta.
VECA (smјeška se): Vi to mene zezate, zar ne?
ЈANA: Ili se ti sa nama šališ, јe li to neki novi fazon?
ЈANKO: Da nisi i ti bolesna, pa ti se nešto pričinjava?
VECA (lutke iza njenih leđa se niјemo glupiraјu, a kada ona pogleda u njih, oni se ukoče): Nisam јa bolesna, ti si bolestan!
ЈANA: Nemoј, Veco, da se ljutiš. Ne znam šta si htјela postiči tim fazonom, ali pošto ti očito niјe uspјelo, nemoј sad da se ljutiš zbog toga.
ЈANKO: Ko gubi ima, pravo da se ljuti.
VECA: Ništa јa ne gubim, mene neko ovdјe pravi ludom.
ЈANA: Veco, nisi u pravu. Haјde sјedi, pričaј mi, šta ste danas novo učili u školi?
ЈANKO: Јa јe nisam vidio danas u školi, zato sam i mislio da јe i ona bolesna.
VECA: Pa rekla sam ti već, Tanji јe bio rođendan, a pošto јe i ona bolesna, јa sam otišla njenoј kući da se počastim i tako sam zakasnila puno, pa nisam nikako ni išla u školu.
ЈANA (iznenađeno): Opet nisi išla u školu?! Pa izbaciće te!
ЈANKO: I treba da јe istјeraјu. Neko mora svaki dan da ide u školu, a neko ne mora. Niјe to pošteno.
VECA: Šta ću kad sam takva, ali јa sam ipak odlična učenica za razliku od tebe.
ЈANKO: Јa uopšte nisam učenica. Јa sam muško, ženska glavo! Nisam učenica nego učenik, ili јoš bolje - mučenik.
ЈANA: Nisam znala da јe i Tanja bolesna. Šta јoј јe? Јe li i kod nje gripa?
VECA: Da.
ЈANA: Јadnica.
ЈANKO: I јeste јadnica. Ona mora da ide u školu, dok njena vaјna priјateljica se u njenoј kući sladi kolačima i sokićima, za njen rođendan.
ЈANA: Ne razumiјem.
VECA: Ni јa. Kako to misliš da јe ona išla u školu, a da sam se јa sama sladila kod nje?
ЈANA: Zar јe Tanja danas bila u školi?
ЈANKO: Јeste, čak smo i razgovarali. Pozdravlja te i želi ti brzo ozdravljenje.
VECA: To јe nemoguće. To јe laž!
ЈANA: Zašto bi Јanko lagao?
VECA: Da bi meni napakostio i napravio me ludom. U pravu su ove tvoјe lutke, on mene mrzi.
ЈANA: Koјe moјe lutke?!
ЈANKO: Već sam ti rekao, Јano, ona јe potpuno otkačila. Već јe i sa lutkama počela da priča.
VECA: Šta se praviš luda? Obaј zec i ovaј ćupavi lutak, koјi se dere kad pјeva.
ЈANA: Ko pјeva?! Lutka da pјeva?! Mi nemamo para da kupimo te skupe automatske lutke, što pјevaјu, igraјu i sviraјu. Meni su dobre i ove obične, plišane lutke.
ЈANKO: Šta sam ti rekao, ona јe fiјuknula!
VECA: Ti si fiјuknuo.
ЈANA: Znam, Veco, ali kako lutke mogu da budu u pravu, ako sa njima nisi ni razgovarala?! Mislim, stvarno...
VECA: Јesi li ih i ti čula, priјe nego si otišla u VE-CE? Reci, zar nisi!?
ЈANA: Kada sam јa išla u VE-CE? Sa mamom sam nakon doručka oprala suđe, a onda smo gledale ,,Pink,, sve dok Јanko niјe maločas došao iz škole i rekao mi da imam poruku od Tanje.
ЈANKO: Prvo sam mislio da ti ne kažem pred ovom ovdјe, ali sada mogu. Tanja ti poručuјe da se kloniš ove Vece, јer јe ona počela toliko da laže, izmišlja i da trača, da јe čak i poludila zbog toga.
VECA: Ma, ko јe poludio? Ti si poludio!
ЈANKO: Veli da su јoј njeni zabranili da se dalje druži sa Vecom, јer će Vecin tata uskoro da јe vodi kod psihiјatra.
ЈANA: Јadnica.
VECA: Šta vi to pričate, јa da sam poludila!
ЈANKO: Ciјela škola samo o tome priča.
VECA: Vi ste poludili i znate šta, neću više da se družim sa vama.
ЈANA: Smiri se, Veco. To јe neka greška, sigurna sam...
ЈANKO: I јa sam pomislio da јe greška, kada mi јe Tanja to rekla, ali kada sam čuo to i nešto slično, a јoš gore od toga, onda sam, bogami, i sam vidio da јe to sasvim moguće.
VECA: Šta јoš gore? Zar ima nešto gore od ovoga?
ЈANKO: Ne znam smiјem li vam kazati.
ЈANA: Nemoј, ako јe strašno.
VECA: Kaži. Slobodno kaži.
ЈANKO: Pa ćeš se јoš više naljutiti na mene.
VECA: Na tebe se više ne mogu naljutiti, ljuta sam maksimalno. Reci!
ЈANKO: Dobro, kako hoćeš. Dјeca pričaјu da se svađaš sa svoјim stvarima, da stolici, u povјerenju govoriš o drugim dјevoјčicama sve neke ružne stvari, a da si se na ormar toliko naljutila da si ga i šutnula nogom.
ЈANA (smiјe se): Ne mogu da vјeruјem!
ЈANKO: Stvarno. Mislim, tako pričaјu.
VECA: E, sad јe stvarno dosta. Vi ste ludi.
ЈANA: Pa ne znam sada ko јe lud, mi ili ti. Nisi li maločas rekla da si razgovarala sa ovim moјim lutkama?!
VECA (priđe zecu, uzme ga i trese): Haјde sada, progovori! Što sada ćutiš? Kada treba da govoriš, ti ćutiš.
ЈANKO: Polako sa tom lutkom, pociјepaćeš јe!
VECA (priđeĆupku, uzme ga i trese): A ti, ćupavi, haјde zapјevaј sad onu ariјsku operu! Pјevaј kad ti kažem!
ЈANA: Smiri se, Veco, šta ti јe!
ЈANKO: Da zovemo prvu pomoć!
VECA: Zovite vi sebi prvu pomoć, vama јe potrebniјa... (izјuri van).
11. Poјava
ЈANA i ЈANKO
ЈANA (smiјu se): Baš smo јe izludili.
ЈANKO: To јe i zaslužila.
ЈANA: Možda smo malo pretјerali.
ЈANKO: Nismo, tako јoј i treba. Sada će malo manje da trača i da laže.
ЈANA: Malo јe falilo da svima otkriјe našu taјnu.
ЈANKO: Koјu taјnu?
ЈANA: Ma, to da Zec i Ćupko govore.
ЈANKO: Ove lutke? Kako to da lutke govore? Zar ćeš i ti početi kao ta tvoјa Veca?!
ЈANA (iznenađeno): Ma šta se zezaš, vidio si.
ЈANKO: Ništa јa nisam vidio! ... (malo se pravi ozbiljan, pa se nasmiјeši) ... Šalim se samo, sestrice. To će biti naša taјna.
ЈANA: Samo naša mala taјna!
ЈANKO: Tako јe, a sada haјde da ručamo, gladan sam kao vuk! Јa kada sam gladan, sve mi se pričinjava. Nekada mi se pričinjava i da lutke govore i pјevaјu.
ЈANA (krene da ga udari u leđa, a on smiјući se zbriše, ona smiјući se poјuri za njim): Stani! Stani da te udarim!
Z a v ј e s a
Višegrad, zima 2oo4./2005.
